Stari3fun

Na vispren i neponovljiv način pisac se bavi i našom nacionalnom stvarnošću, kao i analizom političke situacije, ovde i sada, emotivnim rasulom i udaljavanjem od sopstvene baštine.

Imaginacija romana „Pamet je zenskog roda“ prilično je živa i fluidna. Pisac spontani i nenasilno dolazi do originalnih stvaralačkih rešenja , ne odstupajući od kontinuiteta naše nacionalne literature u najboljem smislu te reči. Opisi prirode, inače retki u savremenoj prozi, kod Tomića su idilično prizvani iz sećanja… Pisac kazuje u širem smislu – da nista više nije kao pre, ni ljudi, ni priroda, ni stvarnost, ni politika, ni međuljudski odnosi, ni slave, ni vera u život…

Autor sve to postiže krotkom, preciznom, zaobljenom, do elipse dovedenom rečenicom, uzdrzanim pripovedačkim racionalizmom kojeg je posebno osetio kroz tvorenje aforizama… Donekle je i tematika ovog rukopisa u znaku skrajnute ne-aktuelnosti, u znaku Čehovljevske neobičnosti.

U Beogradu
19.11.1999. godine
Gojko Antić

Tomićeva zbirka pesama „Crveno slovo“ prestavlja jednu lepršavu zbirku – nisku – najlepršavijih perli koje se presijavaju na svetlu života svojim divnim poetičkim skladom. Ova zbirka se odlikuje vedrinom i ljubavlju kada za to, po nama, ima najmanje razloga u stvarnom životu; iz nje izbija vera u Boga, čoveka i život baš kada najmanje vere u životu ima; ona je prepuna nade u vreme našeg beznađa. Pesnik je našao mnogo melodike u Božjoj bašti života i ponudio nam na bogatoj trpezi duha, baš u vreme kada se naše srce zgrčilo i stvrdlo u guku koja pati……

….Uspeh i uspon u njegovoj poeziji je vidan i uočljiv. I dok je u ranijim zbirkama pesama bilo naive i nategnute rime koja je bila sama sebi cilj i ishodište, sada je pesnička kompozicija, ritam i izraz reči i stihova, pesničko nadahnuće opustenije, spontanije, uzvišenije, tako da sada možemo da govorimo o budnom pesniku koji slaže svoje najbolje stihove baš pred spavanje, noću, bolje rečeno “izmeđ jave i izmeđ sna” kad žagor života zamre, kad leleci i strasti života utihnu, kad pesnik ostane sam pred svojom savešću kao pred nekakvim magičnim ogledalom u kome se ogleda njegova duša…

O Božiću 1999.
Žarko Gavrilović
protojerej

Može se nekom učiniti da je to dosipanje soli na otvorene rane, i taj koji danas vidi posao satiričara od nerva kakav je Branko Tomić, ne razume da je posao satiričara da leči. Niko vam danas neće bolje i iskrenije zalečiti dušu, od onog ko vam na boljku ukaze rečenicom, ko vam na ljutu ranu privije ljutu travku. Odavno je jedan mudri čovek rekao da će laskavaca uvek biti dovoljno, a da su nam potrebni oni ljudi i stvaraoci koji će ukazivati na greške koje smo počinili. Ni sanjao nisam da će svi laskavci ovog sveta baš živeti u našoj zemlji, jer se toliko ulaguju na svakom koraku i ekranu, u svakoj saopštenoj vesti, u svakom poslatom telegramu podrške. Na svu sreću, naš, srpski aforizam je ono što nas još povezuje sa svetom, jer se naša škola satire može uvrstiti u najbolje evropske i svetske škole. Jedan od đaka koji je pekao satiričarski posao na stranicama JEŽ-a je i Branko Tomić. Upoznao sam ga preko dopisnica. Jer, dok su drugi slali na stotine aforizama, on je na dopisnici slao – tri. I, po pravilu, prolazio je jedan. Prosek koji je obećavao…

Danas, Branko Tomić, nema potrebe da obećava. Knjigom «Na pola koplja» ispunio je satiričarski san: popisao je stvari oko kojih se valja zamisliti. Ako bi jo poradio malo na zgušnjavanju iskaza, na skraćivanju puta od izazova do poruke, aforizmi bi mu bili ubojitiji i brzi. Direktniji.

MILOVAN VRŽINA

Ko kuca dobiće đon

...prvi naslov je "kalup za đon". U zemlji u kojoj smo svi prošli kao bosi po trnju, "kalup za đon" je više nego dobro došao. Jer, sa kalupom za đon, konačno smo u centru: dalek je istok, zapad još dalji. Sa kalupom za đon zdravstvo je dobilo i poslednju bitku: pacijenti su mrtvi. Sa kalupom za đon kocka je bačena, nema šta da se deli. Sa kalupom za đon, svaki dan nas voze, mi i dalje idemo peške.

Galerija sa promocije

Minut ćutanja…više nije zaslužio. Privreda nam je mrtva, a niko ne izjavljuje saučešće. Zastave na pola koplja, radi štednje. Ko se sklanja s puta- propušta doček. Ko prođe-prođe, ko ostane ide dalje. O sebi dobro mislim. O drugima bolje razmišljam. Kad prođu izbori kajemo se do sledećih. Konačno smo u centru: dalek je istok zapad još dalji. Predizborno ćutanje-sluti na zlo. Između rupa razlika je u kalibru. Dug prema otadžbini za mnoge je odloženo plaćanje. Svaka reč o njima je za osudu, ali nije za pisanje. Dobili smo saveznika. I Šiptari se bore za nasu postojbinu… Kad ih uhvatimo – vezaćemo ih u zamku. Pisanje je slično maloj nuždi. Posle bitke istorija uzima podatke. Čist račun – gadan porez. Bilo bi nam ga žao, ali nije umro.

Drugi naslov je "Kucnuo je sat". U zemlji u kojoj minut do dvanaest traje od kad znamo za sebe, kucnuo je sat onim jednim koje vidimo, a drugi se osećaju. Kucnuo je sat za onoga koji prođe - prođe, ko ostane ide dalje. Kucnuo je sat onima koji se sklanjaju s puta. Ti propuštaju doček. I zaista, teško se opredeliti između "Kalupa za đon" i "Kucnio je sat". I pisac ovih redova posle nekoliko iščitavanja, doneo je odluku. Između "Kalupa za đon" i "Kucnio je sat", opredeljujem se za sve ostalo u ovoj lepoj knjizi Branka O. Tomića. Radivoje Bojičić

Na osnovu analitičkog – sintetičkog uvida u rukopis jereja Branka Tomića ističemo njegove bitne karakteristike.

Napisana reč autora analiziranih napisa osvetljava njegove duhovne i literarne osobenosti. Individualnost autora odlikuje se literarnim sklonostima skladno ukomponovanim u specifican tekst. Asocijativnost ideja, prema bilo kom kriterijumu, je u granicama dopustivih i slikovitih komparacija. Tematika njegovih propovedi ne odlikuje se filozofskim visinama, nego inspirisanošću neponovljivih događaja iz života parohijana, koja se kao crvena nit provlači kroz sve njegove sastave. Ta nit je okosnica na kojoj se zasnivaju religioznodidaktičko-gnoseološke osobine autorove psihe. Elokventnost propovedi je senzibilno jednostavna, zasnovana na razumljivom i razgovornom diskursu sa specificnim stilskim karakteristikama i skladno ivedenim glagolskim imenicama te, kao takva, lako dopire do najskrivenijih delova ljudske psihe. Profesionalne digresije su umesno i umereno korišćene. Na ekspozicije, koje su dovoljno dugačke da prime citaoča, ili slušaoca, autor skladno nadovezuje profesionalni tekst. Kompozicija sastava je logična i kreće se sukcesivno od nižih ka višim naglašenim tonovima. Tekst, iako na mnogim mestima nedostaju izvori citiranja, uz skladnost redosleda paragrafa imisaonu sledbenost, lako se prati. Akcentirani tonovi su naročito izraženi u religioznim i nacionalnim kontekstima rukopisa. Jednom rečju, rukopis koji stoji pred nama u svemu zadovoljava cilju kome je namenjen.

Dr. Branko B. Knezević
Redovni profesor
Filološkog fakulteta

Branko O. Tomić novim rukopisom « Kliker navrh igle » potvrđuje suvereno ugled pisca – romansijera ; zanimljivim zapletom i raznolikim likovima, pogodnim metaforičkim prizivom mesta radnje – Nova Varoš – sugeriše monolitnost tekstovnog shvatanja. Promišljen u vizuelizaciji radnje i prizora života Tomić se u narativnom postupku opredelio za takozvanu klik-klak sugestivnost koja proizilazi iz neposrednog kontakta sa likovima i zbivanjima iz okruženja, iz života, ovde i sada ; čak i onda kada hoće pričom da prodre u onostranost likova on se, zapravo, bavi upečatljivošću slike koja život znači, njihovom psihologijom, moralom koji dolazi iz našeg svetosavlja.

….Na prostoru gde je On dve su povorke istovremeno stvorene : jedna koja prati raba božjeg na put večnosti i druga, koja čeka strpljivo i u oduševljenju svog Gospodara. Tomić vešto balansira klik-klak poredbe Njega sa Bogom, ali tom prilikom i ironično se odnosi prema ljudskoj relativnosti onih koji moć prizivaju kao vid života i koji, njime opsednuti, ne žele da prihvate prolaznost kao prirodnu neminovnost.

U Beogradu.
Gojko Antić
književni kritičar
20.03.1996.

“Tomićeve pesme imaju ritam iskušeničkog prebiranja brojanicama, kad i najlakši spoljni poticaj, njegova semenčica, prerasta u bezbroj dodira poriva iznutra.

Kad rekoh da je Tomić putnik imao sam pre svega njegovo putovanje kroz vreme. Pri dnu svake njegove pesme redovno nalazimo i datum i čak ispisan u minut tačan, čas nastanka svih njegovih pesama. To podjednako svedoči o odnosu prema vremenu, njegovoj neumoljivoj meri. Pesme naprosto nastaju iz dana u dan, iz časa u čas, one su njegova, nezaustavljiva šetalica.

“A život je dug, koliko kratak” taj stih iznosi sav paradoks iskustva ovog hrvanja sa vremenom koje se, zapravo, proteže kroz čitav život.

Od pregršti pesama, ispevanih u podjednako sigurnom tonu, izdvajaju se kao najsjajnije “Polazim sutra”, pesma okrenuta razrešenju svih unutrašnjih dilema na krajnje originalan način. Takođe i “Ulazak Hrista u Jerusalim”, kao jezgrovit, plastičan prizor biblijske (novozavetne) slave i bola kako ljudskog tako i Sina Božijeg.

Iz pesme u pesmu razgoreva se “plamen srca sveće” Tomićeve. I ovi stihovi ne poseduju samo terapijsku vrednost, nadomestak za nesanice i prazne ponoći (kada su najčešće nastajale) već jedan individualni glas punoće, ispovesti, trazenja i odista hrisćanskog duševnog prozivljavanja baš kao i našeg zemaljskog življenja.

U Beogradu
27. decembra, 1994.
Moma Dimić

“… Pred nama je prozno delo “Nisu svi grešni”, koje već svojim imenom ukazuje i na svoje biće: na one skrivene katkad nejasne, ali i transparentne osobenosti. To je pitko, lako čitljivo štivo, priča o sudbinama malih ljudi iz jednog malog mesta, ispričana lepim jezikom, protkana žargonom (tamo gde tome ima mesta), sa reminiscencijama na davno prošla vremena, ali sa zbivanjima, događajima i likovima iz naših dana. Neizbežni aforizam koji se javlja u Tomićevoj poeziji, i ovde je prisutan – kako bi svojim bljeskom pojasnio ovozemaljski život u palanci…..”

“….Ali ta naseobina…..nosi u sebi i svoje drugo “ja”, mračnu stranu, koju Tomić duhovito naziva : “ Krpež! Naime, neki mudri stranac, putnik-namernik, jasno i glasno reče, da bi mestu više odgovarao naziv Krpež, nego Nova Varoš…., mada Tomić ne insistira na tome, njegov Krpež odiše zajedljivošću, podsmehom, ironijom, sarkazmom. Tome u prilog idu i nazivi ulica ove neobične palanke: Prestiž, Grešna ulica, Jasnić-sokak… “

Izvodi iz predgovora mr. Miroslava Kostića

“ Vaše pesme obuhvataju sve ono što čini poeziju ljudskog roda a u isto vreme uokvirene su velikom duhovnošću i ljubavlju prema Gospodu Bogu, kako kažete na početku prvog poglavlja “Jedinoj našoj nadi u beznađu”.
Zelim Vam još puno lepih stihova i puno uspeha u daljem životu i radu.”

U ime svoje porodice i u svoje lično ime najsrdačnije vas pozdravljam.
17.05.1994.
TOMISLAV KARAĐORĐEVIĆ

"U početku bješe riječ i riječ bješe od Boga i Bog bješe riječ..."(Jn 1.1.). Ovaj citat iz Svetog pisma stoji umesto posvete na koricama knjige "Uzdah dubok i nem" koju je napisao ovaj čovek. Zavičajno, povezuju ga sa Desankom Maksimović, stilom pisanja podseća na Jovana Dučića i Milana Rakića, a smisao i suštinu življenja pronašao je u veri i ljubavi prema Svevišnjem, pa ga mnogi nazivaju i pesnikom u mantiji.

Branko O. Tomić je sveštenik u penziji. Istovremeno je autor trinaest zbirki pesama, aforizama, novella i romana. Kada na pitanje koliko dugo piše odgovori :"Od prvog razreda osnovne škole.", onda je jasno zašto je ovaj svestrani čovek objavljivao priloge i u "Ježu". 

...Mi sveštenici smo svedoci razne lepeze ispovesti ; neiskrene, poluiskrene, nepotpune i potpune. Potpuna ispovest donosi i potpuno očišćenje. Prema sebi treba biti nemilosrdan. Upravo otac Branko u svojim pokajničkim pesmama koje su toliko iskrene da ja zacrvenim čitajući ih…

…Nekada u Staroj Crkvi postojala je javna ispovest, pred celom opštinom. To je ona potpuna ispovest – otkrivanje sebe. Takođe pisanje pesme je jedna javna ispovest. To je ono što je otac Branko prema sebi iskreno, nemislosrdno uradio. Ja prosto to preporučujem vernicima da takvi budu na ispovesti….

5. juni 1995
Đurina kuća, Skadarlija
Dr Dragan Milin
Redovni profesor bogoslovskog fakulteta

BRANKO O. TOMIĆ Rođen 7. januara 1953. godine u Dokmiru kod Uba.Osnovnu školu završio u rodnom mestu. Od 1968. pohađao petorazrednu beogradsku bogosloviju do 1973. kada je i diplomirao. Služio vojni rok na Plesu, zagrebačkom aerodromu... Sedmog septembra 1975. rukopoložio ga u čin đakona tadanji patrijarh,Gospodin German, a 11. septembra u matičnoj školi u čin prezvitera. Zatim, po potrebi službe postavljen za privremenog paroha malopožarevačkog, gde je proveo od 10. oktobra 1975. do 1. oktobra 1985. godine, kada je, postavljen za privremenog paroha druge parohije u Železniku. Tu je ostao do svog odlaska u invalidsku penziju, 1. septembra 2002. godine. Za 26 godina parohijske službe nije odlikovan, a ni kažnjavan. U slobodnom vremenu,još od najranijih đačkih dana pisao poeziju, docnije imao i nekakve prozne pokušaje. Dok je bio na Pređašnjoj parohiji uspešno igrao dopisni šah, a na pragu sticanja zvanja majstorskog kandidata, preselio se na gore pomenutu parohiju i prekinuo šahovske aktivnosti. Dar za pisanu reč odredio mu je sve predstojeće godine života. Od objavljivanja aforizama u "Ježu" preko pisanja tekstova za narodnu komponovanu muziku u kojoj, na sreću, nije uspeo, nastavio sa pisanom reči... 1988. godine u hramovnom Letopisu, zapisao proslavu 70. godišnjice proboja Solunskog fronta i, naredne proslavu 600-godišnjice Kosovskog boja... Od tada do odlaska u penziju vodio Letopis hrama Svetog Kralja srpskog Stefana Dečanskog, koji je proglašen od trojice namesnika za najbolji u arhiepiskopiji. Iz toga nastale su dve potonje knjige. 1994. godine objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom: Uzdah dubok i nem, a onda su usledili naslovi: Nisu svi grešni, 1994. kratak roman; Kroz nevid i teskob, 1995, pesme; Kliker navrh igle, 1996. roman; Reč nam/mi Sudija, 1997. prigodni govori; Na pola koplja, 1999, aforizmi; Crveno Slovo, 1999. pesme; Pamet je ženskog roda,2000. roman; Posvetnik i pamtila, 2001. album posveta; Snovi izvan snova, 2001. pesme; Sofijin vilajet, 2004. roman; Reč nam/mi Sudija 2, 2005, prigodni govori i Letopis i Rođena Mater, 2005. satira. A tokom 2006.koautorski sa Nenadom Živkovićem (vidi:www.Tvorac-Grada.com) osmislio i objavio Zbornik poezije pod nazivom: "511-203, Halo Avala" u kojem je uzelo učešća 53 pesnika srpskog jezičkog napeva. Knjiga je svojim punim tiražom od 1.000 primeraka poklonjena RTS-u i Udruženju novinara Srbije da se prodaje ili... za vaspodizanje Novog avalskog tornja.

Član Udruženja književnika Srbije od 1997. godine. Živi i dela u Železniku kao pravoslavni sveštenik u penziji. Više o njegovoj pisanoj reči može se videti na ličnoj Web strani: www.brankootomic.com i http://user.sezampro.yu/~brankootomic email:brankootomic@gmail.com ; potomotom@yahoo.com ;bratopis@hotmail.com